„Stani!!!” – dreknu ujak. Ukopao sam se u mestu, naravno. Iako je samo 6 godina stariji od mene, on je ujak!
Mora da je zmija, pomislih, ne bi me tako bezveze prepao u sred šipražja dok se spremam da preskočim potok.
„Šta je bilo?“ – jedva prošaputah, „poskok?“
„Nije, još gore, daždevnjak!“ – uzvrati ujak, jedva čujnim šapatom.
U mom selu ne možeš da sretneš ništa gore od zmije! Vuk i divlji vepar nisu otrovni pa su automatski svrstani u nižu kategoriju opasnosti, zmija je naravno najgora noćna mora a poskok apsolutni kralj opasnosti, ma šta kralj, car!! Em je najotrovniji, em može da skače dok te juri po selu, znači ne možeš da mu pobegneš, nema teorije!!
Šta je sad onda ovo što je gore od poskoka i kako do sada nikad nisam čuo za to a već sam krenuo u školu!!??
„Šta je daždevnjak!? Jel opasan!?“ – prošaptah oprezno.
„Čuj jel opasan, on ako zapišti iz sve snage, popucaće nam bubne opne i ogluvećemo obojica i svi u krugu od kilometar“ – jedva čuh oprezni šapat mladog ujaka.
Pokazao mi je prstom u kom pravcu da pogledam. Prelepo crno-žuto stvorenje bilo je na lišću, tik uz potok. Lepše živo biće do tada nisam video a u selu sam imao prilike da vidim i dodirnem najrazličitije i domaće i divlje vrste. Od jelenka i jazavca, preko jagnjeta i jareta pa do malih lisičića i srndaća…
Na prstima smo se udaljili od mesta susreta sa, upravo upoznatom najvećom opasnošću svog sela, daždavnjakom!! Kada smo se dovoljno udaljili da možemo ponovo da pričamo i kada sam rekao ujaku da je ovo najlepša životinja koju sam vido samo mi je rekao: „Mnogi se prevare zbog njegove lepote pa mu priđu i onda odoše sluh i uši!! Više ne čuješ nikad!!“
Posle ravno trideset godina sam imao ogromnu sreću da se, na izvoru Grze, sretnem sa jednim malim crno-žutim prijateljem. Dok sam ga slikao i kružio oko njega na manje od pola metra samo mi je jedna nelagodna misao prolazila kroz glavu. Samo da ne zapišti i da ne ogluvim! Iako znam da je to izmišljena priča od strane naših baba i deda kako bi nas zaštitili od njegove otrovne kože, to je, očigledno, ostalo duboko urezano u mozgu malog deteta i još uvek je tu i posle trideset godina. I tek sada sam svestan koliko su stari bili dovitljivi i spretni da nas sačuvaju od realnih opasnosti. Kada bi bilo kom malom detetu rekao da ne dira tu crno-žutu životinjicu jer ima otrovnu kožu sigurno bi skoro svako svojim prstima to i proverilo. Ovako, kada je sluh u pitanju, malo je drugačije i evidentno efikasnije!
Zahvaljujući ovom malom crnom lepotanu sa žutim tačkama koga upravo gledate na slikama autoru slika je i danas omiljena kombinacija crno-žutih boja. Otuda i simpatije prema jednoj fudbalskoj reprezentaciji i jednom NFL timu koji imaju upravo takve dresove.