U proteklih godinu dana možemo reći da smo obišli skoro celu Srbiju, ali selo Savković, podno Torničke Bobije, je na nas ostavilo jedno od najsnažnijih utisaka. Pitate se – gde je sad to selo? Ono se nalazi na obroncima planine Bobija blizu Vesinog vira, tj. kanjona reke Tribuće. A tamo se nalazi jedno domaćinstvo gde, kada dođete, mislite da dalje nema jer tu počinju strmoglave stene i litice kanjona, i baš tamo živi porodica Tomić. Kada smo prišli domaćinstvu učtivo smo pitali da ostavimo vozilo da bi smo otišli do Vesinog vira. I tada su nas dočekali dečji osmesi, i to tri, koja su veselo trčala tamo-vamo.
Pojavio se i domaćin, visok čovek, planinski gorštak po imenu Milan. Kao po običaju pravih srpskih domaćina, ponudio nas je kafom i rakijom, a zna se, to se ne odbija iz hiljadu razloga. Pokušali smo da objasnimo da ne možemo dugo da se zadržavamo, ali porodica Tomić je insistirala da uđemo u kuću. Za tren oka se ispred nas stvorio domaći hleb, meze i rakija. Kafa se već kuvala. Ostali smo zatečeni. Razgovor je tekao kao da su se sreli stari prijatelji dok su nas deca gledala velikim iskrenim očima i sa širokim osmehom. Domaćin Milan je već počeo da organizuje ručak, a mi nismo ni osetili kako vreme curi; reč na reč, šala na šalu…
A u kući toplo, vatra pucketa… Tada smo shvatili da ti ljudi nemaju ni kablovsku ni signal za mobilni, i da im je to totalno nebitno! Imaju fiksni broj i to je sasvim dovoljno. Započeli smo razgovor sa decom: svi đaci i to odlični, svi idu u isto odeljenje a razlika među njima je po dve godine. Svaki dan hodaju 4 km do škole i nazad po ovom planinskom kraju na skoro 1000 metara nadmorske visine, i to uzbrdo i nizbrdo, i kada su smetovi, i kada lije kiša, i nije im teško; raduju se školi i učenju. A kada se vrate kući čekaju ih obaveze oko domaćinstva, da pomognu mami i tati, i tako svaki dan…
Morali smo da pođemo put Vesinog vira, a oni svi radosni, da nas ponovo dočekaju pri povratku… Dok smo hodali kroz šumu, poveli smo razgovor o ovoj divnoj porodici, punoj ljubavi i sloge. I tada smo se zaista osetili posramljeno, jer smo pomislili kako je svako od nas nekada, i to ne retko, izrekao kako nas mrzi da uradimo ovo ili ono, kako “jao, nema signala na telefonu”, “jao kuku, kolika je gužva”… A u stvari mi živimo jedan život koji nije ni prineti ovoj porodici koja obitava u zaista teškim uslovima, gde nema puta ili prodavnice koja je blizu, gde je najbliži lekar udaljen 40 kilometara, gde je škola iza dva brda…
Ali ono što je najbitnije je zapravo ta ljubav i sloga koja vlada u porodici Tomić, ta dobronamernost pravog domaćina da ugosti putnika namernika kao svoj rod. Pa sad hajde da svi razmislimo o tome kako u stvari i nije tako teško reći komšiji “dobar dan” ili pomoći nekoj baki ili deki, ili učiniti neko dobro delo, ma koliko ono bilo. I da ne budemo više toliko otuđeni jedni od drugih, jer svako od nas je duboko u srcu domaćin koji treba da bude častan i pošten.